28 пута прочитано
ЗИМА…
Отворим очи кад оно зима
погледам кроз прозор снега свуд има
дрво моје до јуче жуто
белим је велом сад огрнуто
Очи трљам ништа им не верујем
шта ли ћу да видим када их умијем
поново гледам све је бело
куд неста цело моје село.
Пахуље крупне кроз прозор зову
дођи испобај белину ову
сад ћу ево ме за час
викнусмо ја и сестре у глас
Правим снешка а нос ми црвени
због зиме изгледа цери се мени
нећеш га бели сад ћеш да видиш
са шангарепом овом ти ћеш да се стидиш
Кад дан прође ни осетили нисмо
брзо у кућу мразу ваља написати писмо
писмо нам дуго жеља је мноштво
ал шта се ту може то је твој посо пошто…
Братислав Богдановић
Add to favorites 
Коментари