Ne plači, molim te,
ne mogu da podnesem taj zvuk
i to što čujem,
razara i slama.
Iz sobe čujem te
i lomljenje srca,
tako je glasno,
u meni odzvanja.
Kako ziveti u sred rata,
u svom sopstvenom domu,
u malom utočištu..
Navikneš se od malih nogu
da strahuješ
pri povratku
u isto…
I sve je isto,
i reči i suze
i dela i nedela.
Samo se otvara pitanje vremena
kad legneš u krevet
i čekaš
da prođe…
Ne znam zbog čega
nosim svu krivnju,
kad si ti taj
zbog koga sam
zidove oko sebe podigla.
Senke unose noć
kroz pukotinu na njemu
i teško se diše,
ali probija eho slomljenog deteta
koje viče
,,Molim te, nemoj više“.
Ožiljci izblede, oče,
ali bol ostaje ista
i sećanje na to
kako se snovi ruše.
Sve ovo jednom proćiće,
u meni,
samo majčina ljubav cvetaće.
Jednog jutra probudiću se,
biće sunčan dan,
pogledaću prošlosti u lice
i reći
,,Dobro sam.“
Add to favorites 
Коментари