342 пута прочитано
udišem svoje postojanje natenane
naviknuta na padanje i ustajanje
i još sam ponosna
i još osmehnuti se umem
i poneku pesmu napišem
kad dušu svoju razumem
čudo je to
kažu –
stihovi izviru iz tebe
a život te nemilosrdno gazi
vijugaš
promičeš
tek neka dobra duša
tvoj stih spazi…
ranjena si
a bol ćutiš
nisu to rane
kažem ja –
to vam se samo čini
ožiljak svaki nestane
kad se okupam u mesečini
a onda zvezde same
u moje oči zalutaju…
Add to favorites 
Коментари