Одлазак – Душан Војновић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
228 пута прочитано

Одлазак

Старац је умирао. У лице му је живот урезао потамнеле бразде. Ордене за савладане препреке. Избледелим гласом, који је, као и човек сам, постајао сенка, дозивао је.
Некога, било кога.
Осећао је исто што и сваки човек на самрти. Напола већ у небу, смирен и сигуран да одлази, своје искуство желео је да остави некоме.Свој неписани тестамент, духовну заоставштину, осећао се обавезан да преда неком довољно младом, ко би по тим речима поправио свој живот.
Али, мутан је поглед у том међусвету. Самрт је трен међусобног потирања материјалног и духовног, трулежног и вечног. Зато је све трепераво, замућено и сузно. Једино чуло које човек садржи док умире је савест. Њена тежина се смањује са сваким признатим грехом, са сваком изговореном реченицом, и сваког трена душа је мање оптерећена. Све је ближи тренутак њеног полетања у светлост.
Старац је осећао још мало тог терета. Притискала га је само сопствена мудрост. Јер, и она је терет ако се не подели са другима.
Сузним очима чији су се капци болесно споро затварали и отварали, трагао је по болничкој соби. Ништа није видео. Једва да је и знао зашто гледа, али савест га је притискала и гурала. Терала га је да тражи, као што и официр гура уплашеног регрута у битку.
Усмеравао је поглед ка силуетама које су промицале поред њега. Можда је већ и умро, мислио је. Можда је у неком од безброј светова сенки. Али, терет у грудима га је подсећао да још увек живи, једва приметно.
Вапио је. Изговарао је неке чудне, гротескне речи, које је и сам тешко разазнавао. Једва је знао да уопште прича. Сваки повишен глас је надљудски напор. Јер, душа је мотив, а у њему је било све мање душе.
Неко га је, изгледа, чуо.Једва својом вољом, појачао је јечање. У хаотичне реченице, које су се сливале из замућених мисли, убацивао је молбе, кукања и клетве. Успео је, најзад.
Сенка се наднела над њим. У својој истрошеној уобразиљи означио ју је као Младића. Морао је бити млад. Јер у противном све је узалуд. Осетио је нешто топло и животно на својим модрим и увелим рукама, које су прекрштене почивале на грудима. Знао је да су то Младићеве руке и пријала му је та сажаљива топлота, последња коју ће осетити. Пре но што наиђе ледени дах смрти и тама ишчекивања.
Времена је било невероватно мало. Старац је, гуран својом савешћу, журио да што пре посеје последња семена своје мудрости и искуства. Није било битно да ли ће она пасти на плодно тле. Души се журило. Само је хтео да избаци последњи џак песка из свог живота, и полети.
Почео је. Излагао је прво мутно и нејасно, ни сам себе није разумео. Нада му је била све слабија. Обузимао га је страх од тежине сопствене душе. Тамо где он иде, сваки терет је сувишан.

Онда је, грчевито стежући бели чаршав испод себе, почео да бистри мисли. Можда се и ознојио. На пар секунди, опет је осећао крв која пролази кроз вене и снагу мисли која трепери у глави. Причао је и надао се да га смрт неће прекинути. И није. Тек у трену када је завршио, клонуо је на бели јастук. Дубоко је удахнуо три пута. Затим је, лак као перо, исклизио из потрошеног тела.

* * *

Млади свештеник је био зачуђен и задивљен у исти мах. Сва та снага са којом је старац покушао нешто да му каже, била је небеска. Био је, после овога, уверен да је све чему су га учили истина. Вечност је у његовој глави попримила дубље и разумљивије значење. Као и душа.
Опет се вратио на десетак секунди старчевог напора. На искре у његовим одумрлим очима. На своје изненађење када је старац коначно проговорио. А није много рекао, само једну мисао, сипљиво и уморно : „За собом остави осмехе, задужбине руши време.„
Онда је напустио овај свет без имена и презимена, сећања, мишљења. Упутио се у вечност и непознато.

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/3563

1 comment

  1. Please wait...

    Велики поздрав свима!

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.