TIŠINA
Ja zaljubljena u tišinu hodam sama
a, pustinja života me zove i baš se nada,
da ću i večeras izaći lepša nego ikada
u svili i zlatu, spolja nema i tako hladna!
A, niko ne zna da nije tako i ….
Da ja potajno sanjam duboke šume,
divljine daleke možda nedirnute,
horde vukova, jelene i slavuje,
tlo što budi krv ko izvorište reke!!!
Staze sto me mame dok koračam snena,
šiblje i borovi, javori i stari hrastovi,
šume mi pesmu već davno zaboravljenu,
o vučici jednoj što hrabri nežnu ženu!
Te oči što znaju put opstanka,
ožiljak na desnoj nozi i dlaka mekana i gusta,
mladunci se kraj nje kreću bezbrižno,
gomilaju se, prevrću i komešaju razigrani,
a, nas dve kao vekovima jedno,
vraćamo prirodi mesto na tron, neka slavi!
O, kada bi mi samo verovali!!!
© Miladinović Sandra
Add to favorites 
Коментари