УСНИО САМ НOЋАС
Уснио сам ноћас
бика небеског.
Лећео е изнад Пијетловца
Од Лијешћа ка Стублини.
И замаче там к Валози и Чукари.
Бијаше лијеп и јак
моћан баш.
Све се сјакти колко е силан и бијесан.
Мајно се поткаврљио.
Подавио вратину
па му рогови дошли асли понаниж.
Ко да ће да се заукти да некога пробурази
бијес га ударила његова.
Бијаше га лијепо виђет
онако како пухће и бесни
а неке сјајне звездице
падају ш њега по Велијаминовој њиви овсеној.
Да ћеде једна да пане преда ме
баш да загледнем кака е.
Све се небо од њега сјакти и зари
ка но зором кад сунце изгријава.
Аман сам се поподизо на прсте
кад је замицао
не би л га још мајно пригледнуо.
Заусти да зовнем:
О Славко о Бранко о Витомире о Борисаве
ал издаде ме глас
само зијевну и нешто промутољи.
Надо сам се овратиће изнад Букалишта
па ће још једама да пројезди напремасе
преко Немрака
преко Голошеваца и Грдана
онако поносан и надмен
ал трт Миљојка.
Немаде га више.
Кад замаче за буче
ја се као мајно прибра у сану.
Како бик лети? Откале му крила?
Кака е оно грдосија?
Ови наши бикови
не би могли ш њим да опепеле.
Ни да ударе на руду ни да запну
ни да потрче а некмоли да полете.
Вољадија што га виђо
ал увати ме јопе ко неки стра онако у сану
и сав се најежи.
Нека ме мука протресе
и пробуди се сав у голој води.
Уватила трта а санћи нисам бојажљив.
Коџа ми е требало да се обзнаним.
Да уковчам да е обичан сан ко и сваки други.
Не би ми баш право.
Да ми е знат шта предсказуе
несрећу глад рат.
Оди му знадни.
Неки белај биће да е.
Ние он пролећео онудије ко јероплан тек онако.
Задубим се из петни жила да толкуем сан
ал запело неђе па не иде.
Не смијем ни с ким да проџугорим.
Одма ће да рекну «повантрзо»
а ако се ником не поверим
могу одиста да повантрзам.
Онолико чудовиште
да сместим у моју тинтару
е нема појма.
Па ние моја тинтара табарка.
Ние јабогме.
19.10.2007. Рајица Драгићевић
Add to favorites 
Коментари