ВРХОВИ – Рајица Драгићевић

В Р Х О В И

Срели смо се
На једном пропланку.
Сећаш се,
Трчала си некуд
А онда застала
Јер један случајни поглед
Замрси твоје мисли.

Држала си цвеће
И стајала немо,
А доле у грлу
Гомилале се речи.
Нека непремостива река
И са њом жубор жеља.

Ти си као све друге,
Помислих,
И хтедох да те избегнем
Ал онај исконски поглед
Намах замагли моју сету.

Зажелех да те додирнем
Али не смедох због почетка
И тако остасмо неми
Крај бистре немирне воде.

Имала си више снаге
И твоја зебња
Проломи дуго ћутање
А топло летње сунце
Засија нашом тајном.

Узесмо се за руке тада
Запљуснути белином дана
И пођосмо у врхове гора
Да будемо ближи звездама!

18.11.1978. Рајица Драгићевић