ДЕСИЋЕ СЕ ЧУДО!
Можда сам те срела, упознала нисам,
али, моја си подсвест, моја бол и срећа!
Можда сам те погледала, али само кратко,
у другом смо друштву испијали пића….
Једном на улици као познати глас,
брзином светлости прохујао је ветар,
дошло ми је да полетим с’ њим изнад облака,
и измамим тајну док је тако срећан!
Пусти, не будали мој принче без круне,
знам да си уморан и понекад сетан,
можда се чак тргнеш усред ноћи тмурне,
а, ја месечином до тебе дошетам….
Синоћ ми је месец намигнуо смело,
бећар, лола, мангуп, играо се лудо,
назвао ме сестром, дал’ је тако смео,
али, осећај имам – десиће се чудо!
© Миладиновић Сандра


Коментари