To je bilo doba
kada pisma više nisu postojala,
osim u muzejima i
porodičnim albumima.
Takođe,
bilo je to doba kada su se ljudi hranili vazduhom,
opijali kišom,
odlazili na posao u uniformi ptica selica.
Možda se neko , još uvek, seća tih godina
kada je svet bio deo univerzuma.
J0utros sam čula mahanje krilaima pred očima,
otvorila ih i ugledala –
pismo!
„Misli“ su mi na dalekom putu;
jesam znatiželjna (slučajno se setih tog izraza)
ali, otvoriću ga kadaa mi se one (ko??)
budu vratile.
Neverovatno,
ali na pameti mi je („pamet“… to je..“to?“) i
rečenica (?)
„ovo je pismo o nagradi za životno delo pesnika“
P.(e)S.(nik?)
Pismo je bilo krilato, pa sletelo u bezdan
(a gde bi drugde kad ga vakuum ne privlači?)
i niko ga, nikada nije više video,
osim moje pete dimenzije – dimenzije Brotigana,
sećate se? Ričarda?
Da… e, toga se i ja sećam …
„SEĆANJA“???
kamin(n)gs
Add to favorites 
Коментари