45 пута прочитано
СРЕМИЦА
Ој равницо питома Сремицо
Колико си дуга и широка;
Толико си у срце ми стала,
Па те грлим рукама обема,
Јер ми драже ни милије нема.
Ој равницо, моја питомино,
Слатка си ко Карловачко вино.
Све ћу своје потрошити новце,
Кад одем у Сремске Карловце,
Да те пијем, кући да те носим
И да пијан Сремицу запросим.
Ој равницо, свилена Сремицо;
Косе су ти од сувога злата,
У пролеће кад жито увлата,
Косу спремам, јер српове немам
Да те косим, да те кући носим,
И на јесен Сремицу да просим.
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74
Add to favorites 
Коментари