НИШТАВИЛО
Срела сам очи без вере,
мутне и гладне, жедне, али не воде,
и разболеше ме до суза,
а, знам да је то грех…
Грех што сам показала да сам слаба,
што сам клекла пред њима, молила,
и издала све свето
и „отето“ од сржи добороте!
А, оне као да су једва чекале,
да већ несвесно преточе у дело…
То је била њихова тежња и жеља,
моћ таме на пољу безнађа,
што осмехе у трње претвара и рађа
ништавило !!!
Чула сам кораке којих се небо гнуша,
речи пресуде без вере, љубави и знања…
Устала сам и у бунилу сва умрљана
пакленим прахом неистине
наставила да ходам
одједном отрежњена
мирисом тамјана….
Јер, не могу ми забранити
да дишем и певам крај реке,
верујем и волим,
да играм на киши
и мокра до голе коже
заспим на пољу
док слушам откуцаје срца земље
која неће заборавити да постојим!
© Mиладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари