PSIHOANALIZA — Marina Adamović

Izgovorim glas i razlegne se
eho.
Zapravo,
ne izgovorim ja ništa;
slučajni uzdah je dovoljan da
otpočne duga melodija.
Nekad je aritmična,
poput dirigenta u grudima.

Nekad je veoma skladana,
e, ta je i upozoravajuća:
kako podneti usklađenost bez orijentacije?
Ko je sluša, zaplače i baci cveće.

Ne pristajem na tako ujednačen eho
iskazivanja delirijuma.

Da li Tutankamon uživa u tihom vetru na svom ramenu?

A Partenon, pčela, mrav,
a list ruže –
u tihom hodu paukâ?

Ni meni ne prija,
zato ćutim dok pojačavam snagu
lirskodramskih rapsodija
do najudaljenijih
galaksija.

Kad odjekne najsnažnije
biću spremna za
…
da…
upravo
za
TO….

kamin(n)gs