НЕМОЈТЕ-Александра Младеновић

НЕМОЈТЕ

У мени немојте тражити пол,

ни северног ни јужног  име не знам носити;

за мало белутка тек на тргу просити-

ово тело је само навлака за бол.

                                   Не тражите у мени колибе ни гнезда,

                                   место ми нема темеља ни крова;

                                  станујем у улици безимених снова-

                                  са душама Вашим пуним звезда.

У мени немојте гледати минуте,

време не зна тећи у пољу од трња;

свадба моја од најцрње је  црња-

пером овим немим нек’ свемири ћуте.

                                      Не тражите зато оно чега нема,

                                     лептирицу над ужареном лампом у ноћи;

                                     на крилима песме незван ће Вам доћи-

                                    лепршави лахор олује што се спрема.

У мени можете газити,решетати,

кидати изнова свих празнина скраму;

без облика и твари,остарелу таму-

и тада,ненадано,у себи ме сретати.

                                                   Не тражите у мени немуште истине,

                                                  ја се само дајем да нема ме више;

                                                  сваки звук и глас ми тихо ноту брише-

                                                 одговоре пишем мирисом даљине.

У мени немојте женом ни човеком,

називати сену крај ураслог гроба;

у ритама сама ћути к’о ругоба-

загледана у Ваше одсјаје над реком.

                                            Не гоните у мени изгубљени пол,

                                            ни северног,ни јужног име не знам носити;

                                            за мало белутка на тргу тек просити-

                                            ово тело је само навлака за бол.