37 пута прочитано
ПРАВО ИМЕ
Без патње људи нису људи,
осмех из душе постаје редак,
тежак је пут испосника,
голет и крш, a глас јак и једак…
И пружају авети бестидно руке,
лаж увијену у најлепше речи,
кроз пустињу фатаморгана се буди,
на раскрсници осмех хуља звечи…
А, ране живе налазе пута,
у ропцу очи постају неме,
бездан из чемери и семе рађа,
надолазе таласи клица када крене…
Е, усред поља црвених булки,
облаци нестају попут сене,
очима ништа није скривено,
живот без лажи тече кроз вене…
То оздрављење доноси радост,
разум до мудрости још битку бије,
а, крст што следиш и када те боли,
једино твоје право је име….
(c) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари