Лепо је када увидиш
да понекада поступаш детиње,
иако су године давно поодмакле,
после срушених зидова
и ломова осећаш крила и
видиш прозирне облаке,
бескрајно небо
и на миље злаћаних нити….
Лепо је када схватиш
да сузе спирају зидове душе,
када су чисте и бисерне, вреле
и тихо потоцима теку
а, не морају се крити….
јер ће нас прекалити…
Лепо је када сумње
савладамо и сред тамних ходника,
и када тај јецај прође сред срца
и пољуља тло под ногама
а, беспућа постају плоднија,
сигурнија и са осмехом дочекана….
Лепо је када се сања
о ватри, о лету у сред
зиме или највеће жеге,
Када те погледи маме
и напуштају упорне стеге
страха и стрепње…
а, живиш без сете отвореног
загрљаја када ветра тајна
са додиром тајне се спаја…..
Лепо је када душа полети
шареним ћилимом изнад облака
где жели да лута прашумама….
Нема лепшег путовања
без кајања…до свитања!
(c) Mиладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари