Kako je sve isto a ipak drugacije,
ja živim san i želim da se probudim,
i sve me nekako plaši da kasno je,
u srcu zarobljen na tebe osudjen.
Svaka stanica kao da je poslednja,
svaka mi rec u secanju odzvanja,
premnogo istine , jos više topline,
izbledelo pod senkom istine …
Nekada na granici , danas izdajnici,
i to me boli,
želeo sam samo malo poštovanja,
želeo sam mokre ulice u vreme svitanja,
i usne moje milice,
kartu za dvoje u kucici snova
želeo sam da se sreca ne zove lova …
Verovao sam , mene je srce vodilo,
u ovom užasu preteških koraka,
zbunjena kao probudjena,
usamljena i ne uzbudjena,
prašina na mom reveru bez cinova
vojnik u duši , vojnik u odelu,
vojnik u gradu, general na selu …
Ovo su dani prolećne zime,
i svaka sitnica mi suzu proziva,
ako ti poklonim mesta koja me sećaju na nas
onda se moram odseliti,
prašina na mojim cipelama
i oči u koje ne možeš da pogledaš,
sebe mi dugujes i ti to znaš …
Add to favorites 
Коментари