289 пута прочитано
Jutarnje sunce umiva gradić,
za kim te želja mine,
srce ti puno,
sad si u njemu
i gledaš sa visine.
Stražilovom pesma,
ptica se širi,
slikati nešto se mora,
pred tobom platno,
kičica u ruci,
paleta puna boja.
Po belom platnu,
sigurna ruka,
vešto ti četkicu vuče,
blistaš od sreće,
dok srce igra,
ponovo ti si kod kuće.
Na platnu lagano,
sveže boje,
prve obrise prave,
crkvena porta,
česma“Četir’ Lava“,
u centru „Patrijaršija“ spava.
Sad se na platnu,
prelepih boja
rađa poema nova,
pa se i mladi,
besmrtni pesnik,
smeši sa Stražilova.
Ovo je igra,
tebe i Branka,
probaste ko bolje ume,
voljeno mesto,
Sremske Karlovce,
u slici il reči da razume.
Milovan Petrović
Add to favorites 
Коментари