I poslednja nada ratnika se gasi
izgubljena bitka na bojnome polju,
dok telo krvari od previše rana
u rukama drži staru sliku tvoju.
Ruka mu se grči od bola i tuge
dok životna tečnost napušta mu telo,
napreže se gleda u sliku u ruci,
al ne vidi ništa vidi samo belo.
Zamagljene oči, baš ništa ne vide,
dok sa slike gleda, najdraže mu biće,
i poslednja zora odavno je prošla,
a njegovo telo sad zemlja prekriće.
Slika mu ispade iz nemoćne ruke,
pogled mu se sledi, na putu za njome,
nestadoše želje i nadanja mnoga,
sve posta praznina u trenutku tome.
Sad iz crne zemlje beli krim izraste
rascveta se bujan u svojoj lepoti,
uplakana žena belom cvetu priđe,
dok kraj sebe sina za ručicu vodi.
Latice se krima naglo otvoriše,
pa niz list mu skliznu suza ili rosa,
mali dečak nežno prstom ga dodirnu,
a zatim i ženska ruka a i kosa.
Milovan Petrović
–
Add to favorites 
Коментари