РАЈСКИ ОТИСЦИ СТОПАЛА – Mиладиновић Сандра

РАЈСКИ ОТИСЦИ СТОПАЛА

Усне сочне као распукле брескве
Као јагоде зреле
маме уздах
попут ноћи вреле…
Стотину лета
Стотону зима
Један ја разлог
Што се отима тренутку
Пали машту
И заборавља на предрасуде…
Осуде….
Суде ли то измаглице
Тренутку немоћи – свемоћи,
Осушене гране, олисталом прлећу…?!
Празна корита, набујалој реци…
Што са ветровима ружа
Сласт просипа врлетима
И нови живот отима забораву?!
Суде ли то једноличја бојама свемира,
Јер их је слабост натерала на горчину
Па им се пелен слива низ грло
А шаке ~жељне~ дуката
Вапе за пакленом згариштима,
Не би ли заборавили на стид?
Није ли то врисак безнађа
Што мржњу рађа
И кује од злата рђу?

Усне зреле као нар
Вреле као пустиња у подне
Траже оазу сродног генетског кода
И док се руке сплићу
У невиним дрхтајима
Роса почива на челу
А полен просипа пупољцима
Речи постају сувишне
Јер мед тако лепо мирише
На рајске отиске стопала!
© Mиладиновић Сандра