I DANAS, PONEKAD – Miro Beribaka

I danas, ponekad

I danas, ponekad,

začujem tatine gusle,

koje je sam pravio

i njega kako pjeva,

o junacima

i bude mi žao,

što mu ikada rekoh:

“Može li to malo tiše”?

I danas, ponekad,

ispred nosa mi prostruji,

miris domaće rakije,

koju je sam pekao

i čujem glas za svakom čašom:

“Bože pomozi”

i bude mi žao,

što mu ikada rekoh:

“Može li to malo manje”?

I danas, ponekad,

vidim ruke žuljevite

i njegova povijena leđa,

a on ni jedne da se požali,

već nazdravlja:

“Čuva Bog sretnika svog”

i bude mi žao,

što mu nikada ne rekoh:

“Tata, odmori malo”!

I danas, ponekad,

promakne mi pred očima,

kako ulazi u bijelu sobu

i briše suze, krijući

da ja ne vidim

i pita: “Kako si sine”

i bude mi žao,

što se malo ne pridigoh

i rekoh: “Dobro je stari”!

Otkako ode, ogluvi kuća,

suvi se javor, ne javlja više,

a ova ruka, što ovo piše,

vrelu suzu neće da briše…

Neka je,

za mojim je tatom…

(C) Miro Beribaka