Stana

ЗАУВЕК ТВОЈА

Пролазе тренуци време улудо

Кад сам без тебе

Сазнајем да је живот чудо

И чувам себе

За неку стварност која ће доћи,

О, ја то знам,

Када ћу напокон моћи-

Целу себе да дам.

Можда је прекасно тек онда знати

Све што се могло и што се хтело

Ал први пут ћу и душу дати

Док дајем тело…

Па нек се деси…

Нек иза мене остану греси

И док се питам Љубави где си

Да ли и ти као и ја венеш од бола од неспокоја

Желим да знаш да ја бућу –

Заувек твоја!!!

Не мораш ме разумети

Не мораш ме желети јаче

Буди само ту – понекад

Када сам сама и кад ми се плаче.