ВАСКРСНУЋУ
Пустите ме да умрем као човек,
онако мирно и достојанствено,
са тихим спокојем на лицу…
Да сваку ситницу рашчланим
на најситније делове,
и потонем до дна….
Попијем зделу месечевог сјаја,
и начиним још један корак до краја…
Пустите ме да улицу завијем у ролну,
убрзам филм звезданих лутања,
дијамантску кишу дочекам напољу,
уморна од туге и од ћутања…
Ноћ проведем у зверињој тами,
онако, чисто ради поређења…
Нека ми камен јастук постане,
а душа упозна нова створења…
И шале ради, сузе лијте,
по добру се умрли увек памте,
док свећа трепери осмех кријте,
одглумите, јер трен је да се плате…
сви несташлуци, ниски ударци
олако бачени иза леђа,
све речи лажне и потамнеле
по којима газите док ваз вређа,
малена тајна сиротана…
осмех што крије пуно рана..
Пустите да нема певам са ветром,
да душом полетим где нисам била,
поглед сакријем увојком косе,
руке умрсим у коло вила,
дубоко удахнем свежину таласа,
спустим на руке среће тајну,
загрлим опроштај и постанем птица…
На трен…само мој бесрајни ТРЕМ …!!!
Пустите ме молим вас видите да застајем,
снаге да приберем и да се напијем
живота..
ЈЕР САМО ТАКО ВАСКРСНУЋУ!
(с) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари