Čitala sam pesme jednom divnon stvoru.
Znala sam da govorim
sve što stvarno
želim.
Odmah mu je čelo
uraslo u boru
„Ovde sam da s tobom
istinu
podelim“.
———
„Mislim, dušo,
imaš baš
svu logiku
zdravu“,
izmenjenim čulom,
željan da me gane,
uzbuđeno pokaza prstom moju
glavu:
„Stvarno ne znam što
ne pišeš
romane!
——-
O,
ne mogu,
ne,
šta ću njima reći?
duge priče traže
da toneš
u
mrak,
iz sumornih misli svašta će poteći,
pokušala jesam –
bio je loš
znak.
——–
Vodila sam sebe
u
najteže
dane
kada sam se pitala :
zašto više
živim?
padala u ponore
gde nikad ne
svane,
iz kojih se uspinjem
sa
očima
sivim.
———-
Posle muke danima
pričati
ne mogu,
niti umem s mirom
gledati na
ljude,
ne znam ni zašto
moliti se
Bogu
da me tad ne ostavlja
kao i sve
lude.
———
Prijatelj me shvatio,
zagrlio jako:
„Sada mi je jasno
što su
takvi sami.
i zašto su patili:
Nije to tek tako
biti jadni Kafka,
Marsel Prust
il’
Kami“
Add to favorites 
2 comments
Nikako mi nije jasno da se ocjene članka (koje su u suštini nebitne) ovako proizvoljno daju.
Djeluje mi kao -inat- pojedinaca, da bar na taj način dajući lošiju ocjenu, pokušaju da negativno utiču na ovakvu, jako dobru pjesmu.
Ne vidim to -inat ocjenjivanje- prvi put, znalo se i ranije dešavati da se pojedini čitaoci-čitateljke ponašaju kao ljubomorna djeca. Zašto onda uopšte čitaju, ako će na takav način rasijavati svoju pakost naokolo?
Miro, Da to je stara boljka. Ponekad se pesnici kao čitaoci ogreše o pesnika kao pisca. Ali pesma ostaje i njoj negativna kritika ne može ništa… Pozdrav Ljuba