БАЛАДА О БАЛЕРИНИ – Игор Љубић

БАЛАДА О БАЛЕРИНИ

Те руке њене, та игра ватрена 
сијаше на сцени ко дива највећа,
а трепавице мокре од полена,
ко расуте латице пољског цвећа,
падале су на очи боје бадема.

Ти окрети хитри, те чигре заноса,
без трунке беса, мржње и греха,
у јаду душа, мелодијом пркоса,
оставише само трагове успеха.

Ту љубав нашу, тај талас божански,
 јахали смо страсно онако млади,   
чисти и невини ко поток планински,
ко јагњад бела по шумској ливади.

А онда тај црни бљесак однесе све,
у трену нестаде живота глас,
оста само пустош лагано да мре,
мирис крви рашири се око нас…

Али ја знам да тамо, изнад  бескраја,  
Она и даље снива наш сан,
удишући лепоту Сунчевог сјаја
и ко за инат живим за тај дан,
кад срешћемо се поново
моја балерина и ја.

© Игор Љубић