Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…
Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава
Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена
А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења
Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју
Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће
Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали
Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити
Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..
Add to favorites 
Коментари