ХРАБРИЈА
Дал сам она лавина што лети,
сањар који скрива се у маси?
Дал сам лептир који нежно слети,
или зрак што не зна да се скраси?
Дал сам река мутна после кише,
ил сам небо најведрије ноћи,
Дал сам оно узаврело млеко,
болно срце које нема моћи?
Дал сам ласта сломњенога крила,
ил рањена лавица на стражи?
Неизсвесна стаза све до Раја,
пут до пакла пун бодља и лажи?
Знају ли још чуда да ме буде,
падам ли још понесена срећом?
Да ли волим још увек све људе,
ил је тама прекрила ме врећом?
Да ли сузе израњају некад,
низ образе промрзле и бледе?
Дал је она котарица с неба…
МЕСЕЧЕВА… стигла баш од тебе?
Спусти лестве још ноћас ћу поћи,
невери још недам да се макне,
старица је, али има моћи,
тихог срца и дрхтаве браде..!
Стижем теби, изгубљена нисам,
нит су ове године ћутања…
за чудо се не плашим висина,
храбрија за године «лутања»!
(с) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари