НАШ СПАС – Миладиновић Сандра
У пламену свеће што трепери,
молитви за још један нови дан,
зраку што озари иконе лик,
препознај давно писани стих….
У траговима «далеких» стаза,
увек , у мислима скривених, оаза,
додира баш истог листа на грани,
остани само на правој страни…
Сусрети наши били су од сна,
незнана стрепња данак је узела,
страх се увукао испод коже,
и река нас је бурна понела…
Док су нам очи увек збориле,
док су нам руке исто тражиле,
и немо смо се споразумевали,
свести нам нису исто опажале…
Мостове рушили смо сами,
грчевито држећи се паравана,
јурили смо за светлошћу,
а она је била ТУ пред нама…
Сада када истину коначно знамо,
да смо делови истог бића,
када нас је живот «помирио»
напијмо се бар овог пића….
То није пиће овог века,
за њега не постоји време,
вера је лек за наше душе,
љубав је лек за наше бреме…
Знај увек ће нас „ранити“ иста реч,
и парче неба које славимо,
и увек ће «болети» исти ожиљак,
понекада рана, коју бранимо…
Док она боли бриге нема,
тама је далеко иза нас,
оно што се рођењем спрема,
и чврсто НАС веже….
То ја НАШ спас!
(с) Миладиновић Сандра
ZVEZDA PADALICA – DRAGAN PAVLOVIC
Noćas
Pre hiljadu godina
Drhtala je vasiona
U porođajnim mukama
Pobacila je zvezdu
I niko to nije znao
Astronomi ni astrolozi
Ni zvezdoznanci nisu znali
Kratko je padala
U ponore galaksija
Bljesnula na nebu
I nestala
U bespuću beskonačnog
Noćas
Posle hiljadu godina
Mesec je sakrio lice
Da ne vide tugu
U njegovim očima
Svi koji su pomislili želju
I poslali je u vreme
Koje ne postoji
U odraz zvezde padalice
U trenutku
Od pre hiljadu godin
Od istine do … – Miro Beribaka
Od istine do …
.
Skrivam se, bježim,
otimam se da ne povjerujem
u surovu istinu,
istinu od koje drhte mi grudi,
očaj me podilazi,
a naša lica mi postaju iskrivljen odraz
nas samih nepoznatih, stranih,
okrećem glavu od nje,
zaobilazim je,
sklapam oči kada je osjetim u blizini,
ćutim… I molim se
da tople riječi, zaklinjanja,
nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu
da ti kažem, da mi kažeš…
snažni zagrljaji, vrele usne,
sve ove godine
nisu bili hir.
Ta surova istina, tek obična laž,
nadvija mi se nad mislima
i bdije u pogledu mome
kao izgubljeni smisao vode
koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,
neko more
ili će se razliti oranicom
i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,
istina koju vidim u svakom svanuću,
u svakom smiraju dana,
koja za moj sto sjeda kada i ja
i ište mi pola od svakog zalogaja,
kvari mi pjesme koje sam volio,
tužnima ih pravi,
opija me, truje, pa otrovan poželim
da zauvijek pobjegnem
od svega čega je nestalo,
od nadanja, od smijeha,
od sjećanja…
da pobjegnem od sebe,
negdje, gdje neće boljeti!
.
ЗОРИЛО – Рајица Драгићевић
оно је дошло у овај дан
уснулог да ме пробуди
из далеких предела
преко урвина и брда преко мора сињих
моје зорило моја песма тајна
и донело ми богме
од свега по нешто
конац вуницу пређу и повесмо
да знамо ко смо да знамо где смо
изручило преда ме из корпе даровне
о радости
стижеш ли ми с почетка света
из давног нехаја
из завичаја смеха и ведрине
окупана умивена утегнута
у сунчевој колевци одњихана
савладавши раздаљину достигавши недостижно
ти моја светлећа са зором помешана радости
16.01.2015. Рајица Драгићевић
Add to favorites 
1 comment
ZORILO- Zorilo Rajice Dragićevića, jeste u pravom smislu progledanje duhom i umom svoga sopstva ispred i iza, na svemu, o svemu i u svemu bivšem i budućem što pesnik snatri i sniva to istina već je il’ istinom kasnije biva….Pesnik sebe predaje svemu ispred svega, pre svitanja, pre svakoga iznenađenja da nas opomene i upozori na kolektivno postojanje i odabrano sećanje, vokabularom orginalne posebnositi, darovitog i prefinjenog maga savremene poetske misli i mistikčnog krika pojedinca…Svetozar Savković