ПЕСНИК И ЦАР/А.Младеновић

Песник и цар

Збиваше се ова прича врло давно,

о њој и сад, песма, да се пева жели.

У далеком царству, где све беше славно

на двору су, скупа, цар и песник живели.

Ћудљива му нарав, ал’ цару све бива;

ако дан је јасан, песмом иште мрака,

већ сутрадан снужден, песма му је крива,

сва песничка мука- за њег, беше, лака.

Сву залудност своју и очај, је хтео

да му песмом лечи убоги поета,

готово да без ње, живет’, није смео,

зазирућ’, полако, од стварности, света.

Колико је ноћи све до зора бдео,

рад царевог хира, над свећом и пером;

том ни снег, без песме, не бејашe  бео,

истрајаше песник, с љубављу и вером.

Сав измучен, несном, хтеде да му каже,

„Све ће залуд бити, живот песма није,

ма колико да ти риме муку блаже,

свака од њих , само, илузију крије.“

И тако би било, можда и до века,

на добро се свако другим добром враћа.

И цара судбина, из потаје чека,

свака обмана се, са истином плаћа.

Тад омрзе њему све да је потаман,

и цару се прохте, у животу муке,

те нареди стражи: “Онај песник сраман,

тај писати не сме! Одсеците му руке!“

Јеца јадна душа, на пањ руке стави,

зацрне се небо у истоме часу,

сва руља у чуду -небо се не плави-,

повика на цара, сва у истом гласу:

„Не суди му царе, јер тад судиш нама!

Како ће нам Сунце без песника сјати?

Без руку и пера, песма доћ’ ће сама,

јер, певати, никада, он не може стати!“

Зачуди се цар, већ пресуду пише,

„Велика је сила у овом човеку,

те га народ треба, и од мене више…

…Ово вид’о нисам, у читавом  веку.“

У лудилу своме, не зна шта да чини,

опет тражи риме , да му кажу саме,

нареди му, везан  да песму начини;

(то врхунац беше, ове чудне драме.)

Свако срце стаде, да се песма роди,

већ му ропац задњи, сав у трансу вапи,

исписујућ’ души, потпис ка слободи,

издахну му снага до последње капи.

Положише тело крај царевих ногу,

он узећ’  у руке, што од њега оста;

рече:“Нек’је песма-жртва вишњем Богу!

Ево, брат мој, радо, мучеником поста.“

Заврши се прича, ова,  врло давно,

у њој сконча песник, без рана и крви.

Шта написа задње, постало је славно:

„Последњи-у песми, нек’ остане први!“