КАО НЕКАДА
Ћутим јер мислим неће знати,
какве ме боли сада муче,
али све муке узалуд су,
срце јој убрзано туче…
Кријем јер мислим неће чути
како ми сузе на јастук лију,
-Како си дете, целу ноћ сањам
неког опасног пустахију?!-
Смејем се јер мислим завараћу,
ту брижну душу навек младу,
руку ми стегне изнанада
гледа ме са осмехом у трагу…
Певам и мислим повероваће,
веселом гласу што се ори,
-Погледај руже испред куће,
иза леђа ми проговори!-
Ех моја мати, што навек чекаш
у сенци старог јоргована,
бодриш када падам док тајно плачеш,
недаш да престанем да се надам…
Има ли те у облацима,
ил сунцу што шара мојим лицем,
жубору реке ил крошњи липа,
међ пролазницима ове улице…?!
Има ли те у овој песми,
стиховима који ме лече?
Има ли те у овом граду,
руменилу што зна да шара вече…?
Има ли те мађу зваздама,
јутру што уздахом ме буди?
Жива ми буди најмилија,
нежно ме привиј уз своје груди….
Као некада ….
(с) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари