*** Radenko Nastić

U mračni bezdan vlastitih strahova
I želja što prepliću san i javu
Vođen tajanstvom iskonskog zova
Zalutah tražeći Nadu i Slavu.

I ne znajući ko sam i šta sam,
Vezan nepovratno za jedan oblik-nit
Uobličavam stvarnosti lik
Da prigušim jek:jesam,znači nisam.

I svako blizu još dublje vodi
U slepilo dana,izdajstvo noći
I svaka nada tek sumnju rodi
Da istim putem moram proći.

Saznah samo teskobu prostora
Kad odraz vlastitog lika peče
Kao jasnost zvezda u letnje veče
Kao nemoć pred tajanstvom prizora.

Zbunjen bliskošću dolazeće smrti,
Malen pred sobom i pred nebom
Ko sam?Otkud hitam ? Kuda idem?
Vapim za Rečju kao za hlebom.