MINUT ĆUTANJA ZA POETSKU D(R)AMU-Nena Miljanović
Molim
Minut ćutanja za moje nebo:
Za svaku potamnelu zvezdu sekund
Cela zvezdana jata su izgubila sjaj i osipaju se
Ko lažni novčići sipaju padalice
Ni jedna želja se za njih ne može kupiti
Ni iskupiti ni tri moje tuge
Potamnele
Nemaju više magičnu moć
Da vrate spektar u moje oči
Siv je moj pogled ovog proleća
Tugujem
Zbog aprila boje pepela
Žalim
(Ne za tobom ne za tobom ne)
Za golicavim leptirima u prsima i materici je bol
Umiru ostavljeni od tebe
U svetu cveća bez boje
I u mojim pepeljavim pesmama
Ugljenisanim
Od sagorele ženskosti
Tražim poetsku tišinu:
Vek ćutanja za avetinjsko nebo i stihove
Po minut za moje zvezdane leptire bez broja
I za odbrojane dane života u poetskoj koroti za mene
Ne zbog tebe veruj mi
Zaboravila sam te
(Ne) veruj
Kako mi (ne) veruje i ova d(r)amska pesma
(ni ja njoj) da je komemorativna
Za mrtvu ženu i živu pesnikinju
I tvoju (ne)ugašenu ljubav…
copyright © Nena Miljanović
НОВИ БРОДОВИ – Миладиновић Сандра
Круницама белим где станује светло,
сјатила се јата ужурбаних пчела,
као поток жубори развигорац смело,
невидљиви ат се промиче кроз село…
И нико не сумња, нико ни не слути,
ко рже, ко цупка, ко галопом буди?
И нико не сања где ли су се дели,
сви они немири зимски, смрзле ћуди….?!
Прозори их маме, сенке се промичу,
пребрзо нестају деве златокосе,
клатно брже куца, клепет одјекује,
јутра дочекују с’прамичцима росе…
Нека нова сила сјатила је буре,
нека стара нада препунила ведра,
неки нови дани расплели су косе,
и нови бродови раширили једра!!!!
(с) Миладиновић Сандра
POETO -Marina Adamovic
Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo
Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
“ Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih „
kamin(n)gs
*** Radenko Nastic
U mračni bezdan vlastitih strahova
I želja što prepliću san i javu
Vođen tajanstvom iskonskog zova
Zalutah tražeći Nadu i Slavu.
I ne znajući ko sam i šta sam,
Vezan nepovratno za jedan oblik-nit
Uobličavam stvarnosti lik
Da prigušim jek:jesam,znači nisam.
I svako blizu još dublje vodi
U slepilo dana,izdajstvo noći
I svaka nada tek sumnju rodi
Da istim putem moram proći.
Saznah samo teskobu prostora
Kad odraz vlastitog lika peče
Kao jasnost zvezda u letnje veče
Kao nemoć pred tajanstvom prizora.
Zbunjen bliskošću dolazeće smrti,
Malen pred sobom i pred nebom
Ko sam?Otkud hitam ? Kuda idem?
Vapim za Rečju kao za hlebom.
Add to favorites 
Коментари