Pesme Nedelje maja 2015 bira – Lepa Simic

MINUT ĆUTANJA ZA POETSKU D(R)AMU-Nena Miljanović

Molim

Minut ćutanja za moje nebo:

Za svaku potamnelu  zvezdu sekund

Cela zvezdana jata su izgubila sjaj i osipaju se

Ko lažni novčići sipaju padalice

Ni jedna želja se za njih ne može kupiti

Ni iskupiti ni tri moje tuge

Potamnele

Nemaju više magičnu moć

Da vrate spektar u moje oči

Siv je moj pogled ovog proleća

Tugujem

Zbog aprila  boje pepela

Žalim

(Ne za tobom ne za tobom ne)

Za golicavim  leptirima u prsima i materici  je bol

Umiru ostavljeni od tebe

U svetu cveća bez boje

I u mojim pepeljavim pesmama

Ugljenisanim

Od sagorele ženskosti

Tražim poetsku tišinu:

Vek  ćutanja za avetinjsko nebo i stihove

Po minut za moje zvezdane leptire bez broja

I za odbrojane  dane  života  u poetskoj koroti  za mene

Ne zbog tebe  veruj mi

Zaboravila sam te

(Ne) veruj

Kako mi (ne) veruje i ova d(r)amska  pesma

(ni ja njoj) da je komemorativna

Za mrtvu ženu i živu pesnikinju

I tvoju (ne)ugašenu ljubav…

copyright  © Nena Miljanović

НОВИ БРОДОВИ – Миладиновић Сандра
Круницама белим где станује светло,
сјатила се јата ужурбаних пчела,
као поток жубори развигорац смело,
невидљиви ат се промиче кроз село…

И нико не сумња, нико ни не слути,
ко рже, ко цупка, ко галопом буди?
И нико не сања где ли су се дели,
сви они немири зимски, смрзле ћуди….?!

Прозори их маме, сенке се промичу,
пребрзо нестају деве златокосе,
клатно брже куца, клепет одјекује,
јутра дочекују с’прамичцима росе…

Нека нова сила сјатила је буре,
нека стара нада препунила ведра,
неки нови дани расплели су косе,
и нови бродови раширили једра!!!!
(с) Миладиновић Сандра

POETO -Marina Adamovic

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo
Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
“ Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih „

*** Radenko Nastic

U mračni bezdan vlastitih strahova
I želja što prepliću san i javu
Vođen tajanstvom iskonskog zova
Zalutah tražeći Nadu i Slavu.

I ne znajući ko sam i šta sam,
Vezan nepovratno za jedan oblik-nit
Uobličavam stvarnosti lik
Da prigušim jek:jesam,znači nisam.

I svako blizu još dublje vodi
U slepilo dana,izdajstvo noći
I svaka nada tek sumnju rodi
Da istim putem moram proći.

Saznah samo teskobu prostora
Kad odraz vlastitog lika peče
Kao jasnost zvezda u letnje veče
Kao nemoć pred tajanstvom prizora.

Zbunjen bliskošću dolazeće smrti,
Malen pred sobom i pred nebom
Ko sam?Otkud hitam ? Kuda idem?
Vapim za Rečju kao za hlebom.