OKOVI

Uporno pruzaju korak zajedno sa mnom,

nikako da iz usiju izbijem urnebes kakofonije

njihovog zvuka. Zele da se, i uspeli su,

pretvore u sve dimenzije.

Hteli su reci, a nisu, da ce kasnije

sve biti kasno  jer sutra stize

nova porudzbina zimskih, sneznih

i lednih okova.

Oni imaju moc da upregnu

vetrovitu i sneznu oluju,

jer povetarac vec ima  svoju

galeriju slika a svaka liska

zivi svoj san da doceka razvigor sunca.

Zapodenuo sam rat protiv okova, okivanja

kivan na njihove letnjikovce.

Iako imam tanjir sunca u dvorcu

od mahovine i otpadaka

sakupljenih krecuci se ka svetioniku.

Placao sam posteno iz svoga srca

dok su grobari radili svoj posao

isto kao rovac koji zivi  da izvuce ispod

zemlje koren da prezivi

sa svojim potomcima.

Ako me neko pita, a nece,

za mene nije lovor jer ne mogu

da nadjem odgovor. Ostao mi je samo

brsljan, pavit i kukuta-i ogledala.

Imam ih punu kucu. Imam i osmeh

koji krijem

jer ga ogledala namerno iskrivljuju.

Svaki dan se svadjam

da me ostave na miru.

Uselili se u kucu besprizorno

i postavljaju mi pitanja na koje

nemam odgovor

a oni se ni za sta ne zrtvuju.

Hocu da mi skinu okove sa nogu,

ruku, lica da bih mogao u njima

da se ogledam. Nemam vise vemena

da mi odredjujete sudbinu.

Cak se i sova ugnezdila, isterala lastavice

iz potkrovlja a ja sam samo puz.

O meni ce jednog dana govoriti

zavicajni slavuj koji je ostao veran

i zadivljen mojim dolaskom.

Okovi ce sami spasti.

Ne mogu ni oni sve.

Moja kap krvi izvadjena iz maloga prsta

bicve dovoljna da gajim lovore

u trecerazrednom odeljku odredjenom za

bivse i odsutne.

Nisam od onih sto uplasenu Asku

ostavljaju vukovima.

Priznajem svoju krivicu:

KRIV SAM STO VOLIM GUGUTKE.