TORA
I mene što šta boli
i u meni nemiri vrište
Mnogo se skupilo jada,
a smejem ti se i sada….
I mene posmatra nebo
koraci su mi kratki,
u torbi nosim svitak
stih da svakoga shvatim…
Puti se uskovitlali,
učim u tami života,
ali mržnja mi je strana,
pevam i grehu zbog toga…
Davna me prošlost stiže
šapuče tajne svete,
prolazim kroz dozivljeno,
u svakome vidim dete…
Plima me nosi ko’ barku,
Jerusalim me posmatra,
odjednom postajem svetlost
nepoznatog grada…
Ispred Zida sam plača,
struje u meni teku,
čija li sam, od kada?
Grlim postelju meku!
U rukama mi je Tora,
A ja sam pravoslavka,
Sedim na golemom krsu,
Ucim kako se strada…
I opet ti se smejem,
pružam ti ruku dok padaš,
krstim se sa tri prsta,
možes da mi se zadaš!
Bilo kada, računaj na mene!
© Miladinović Sandra
Add to favorites 
Коментари