ЅИМФОНИЈА ОПЛОДЊЕ

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
37 пута прочитано

Звона кличу радосну оду,
Дуњци миришу у остави,
Пећ се намрешкала мирисима
А дрвене лопате неуморно
Подстичу глад, у праскозорја
Нису потамнеле звезде, народ је
Навикао на месечеве зраке бледе,
Трпеза одише уранком,
Пресвучена идила облачи мушка одела
Да води љубав на присојној страни
Винограда, шептелије намирисане
Бакреном бојом
Тумаче шта је пудар, зашто је мудар
Када је чувар.
Прстенасто ткиво вредних прстију
Просипа плодове засејаних поља,
Сунцокрет се упорно окреће,
Касни у оплодњи,
Последњи пољубац с ветром
У класју,пшеница дарује замор
Па супериорна владарка света
Осмехом трпезе пуни,
Тамо где она
Осињаци се склањају с пута.
Плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Скинуио бреме, бацио семе,
Присојну страну оплодио,
Са њом се ородио,
Никла му булка са звиника,
Урнебесно јутро замрсило клупко,
Невидљиве жице развлаче акорде
А срца су уронила у орашје
У којима је синчаник огласио ограшје
Па доминира за праунуке.
Планетарна струја без олуја
А новаци стари и млади изданци,
Откривају вааељену над-зелену,
У колориту мирисне боје смреке
Уселиле се у вишњаре и праве
Чуда а свилена буба
Од лиснатог дуда тражи време
За своје отежало бреме
Јер њихово семе носиће
Нове шеме на платну од лике,
Па ето среће без неприлике.

На овај дан врели
Чарибњаци се срели,
Па уместо борбе оскоруше зелене
Прескочили, ни мрак им није засметао,
Камење с пута склонио,
Направио знамење да
Траје за покољење.
У смирај дана чује се
Грактање врана,
Нека се чује,
Враћају се зарана да поља
Одјекују јер ускоро почињу
Славуји пожар без пламена,
Јер само ноћу,немају више времена
Да се такмиче са харфом ожичаном
Јер славуји само знају ноктурна
Пошто су на Оксфорду и Јени
У класи шума зелени
Завршили симфоније и хармоније
Па без потписа деле аутограме.
Каса све пролиста и озелени,
Благо мени,
Благо мени.

Кад планета хоће, прави ресурсе блага,
Умива лица проводаџиница
А јеленак решои да рогове скрати
Јер га пудар упорно прати,
Да му не диђе на опело,
Самио ново одело,
Засукао рукаве упркос
И вредно на пољу скрнави
Плодове гратис.
Све се премешта с ноге на ногу,
Тражи пландишта
И одгајалишта, намирисани ћувици
И звуци на хармоници.
Никада није доста метежа
Јер шири дах скинутог јарма,
Хтели би да обесе о клин рузмарин
А он се преселио под кућни праг
Па кад се крочи на ивицу брега,
Успламте очи без греха.
Поводањ усахнуо и огледа се
У реци коју је наточио
Будућој деци.

Насукао се изникли јавор самотњак,
Растрчао се зелени огртач
На заравни и тролистима
Накитио па симфонију направио
Без диригента, само има ноте на сталку
И то му не смета да прави
Нове аранжмане,

Блештави свици на узвишици,
А плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Бацио семе, присојну страну оплодио
И са њом се ородио.

Драгош Павић

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/48986

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.