АНЂЕОСКИ ЛИК
Једне ме очи воле из милоште,
увек насмејане и анђеоски миле,
једне ме руке додирују стално,
а километри деле нас, даљине….
И узмем слику па их гледам дуго,
родила нисам два ока та,
ал’ ко да јесам, чујеш ли ме срећо?
Од када се родише, имам сина два….
Осећам мирис овог враголана,
и глас му сањам па се тужна будим,
па, опет мислим да је љубав мања,
има ли смисла да зора заруди?
Крв није вода, тек сада разумем,
мирис Србије шаљем му струјама,
ветрови носе га до медних усана,
а душа мала буди се уснула….
Онако топао голишав птић,
до прозора тетура полако,
суза му кану низ бели образ,
„Сунце далеко спава ли слатко?“
И заиста, полумесец засја,
над тихом колевком Балкана,
понекада бурној као сам оркан,
али њено чедо ипак је сања…
Једне ме очи воле из милоште,
увек насмејане и анђеоски миле,
једне ме руке додирују стално
а километри деле нас, даљине….
(с) Миладиновић Сандра
посвећено мом братанцу Кости Миладиновић
Add to favorites 
Коментари