280 пута прочитано
У јеку времена оних који се славе,
Приватне боли постају јавне.
Гледамо таму, бол и јад,
И заборављамо то како је бити млад.
У јеку времена где човек постаје роб,
Тајне метала, полако постају наш гроб.
Лењост нас води ка новоме сунцу,
Само да слетимо са пламеном у срцу.
У јеку времена где нема хероја,
Слаби су јаки, али без броја.
Мачеви тупи и кретање тромо,
Постајемо оброк трудећи се помно.
У јеку времена где живот је кратак,
Губимо вредност малих детаља.
У јеку времена где љубав се рађа,
Само је мржња од исте млађа.
Add to favorites 
Коментари