К Р А Ј
Кад кренеш!
Кад одустанеш од сенке под липом,
и успут
покупиш отиске мисли
са тротоара под прозором,
и мирис опраног степеништа
на коме у америчким конзервама
цветају љубичице и роза мушкатле,
не осврћи се.
Не слушај шапате који ће те осуђивати,
презирати твој пркос
над стварима које ће неминовно нестати,
прећи у неки сасвим други облик.
У ствари, и ти ћеш
чим те прва улица зграби и прогута
постати жута хризантема на прозору старе зграде с јесени,
или светиљка у башти ресторана
над столом за којим се непознати љубе.
И ја ћу престати да у новчанику носим твоју слику,
јер ћеш ми се поспана, весела, уплакана, несташна ….
приказивати у новим издањима савремене љубавне поезије,
на сликама импресиониста у галеријама
у споредној улози девојчице у шареном хаљетку у позоришту,
у мелодрами на тевеу у ситне сате.
Али ни улице, ни писак локомотиве у даљини
неће, знам то поуздано
не могу, мени да те врате.
Add to favorites 
1 comment
Srećko, pesma ti je… Ma ne znam šta bih ti rekao… jednostavno, VRH, predivna pesma. BRAVO!
