СУСРЕТ
Срели смо се негде
у безброј неразговетних гласова шетача, случајно.
Нисмо се као на филму гледали: немо, бескрајно…
Нити се сагнули да са калдрме подигнемо брош са мараме
кога је са тебе свукао несмотрени пролазник,
не!
Мислим чак да није био ни празник, већ сасвим обичан дан
када са мостова не скачу, ни циганка не гледа у длан.
Чак, у том тренутку
кад си ме питала како да нађеш Гандијеву број осам,
ниси ни слутила ко сам,
нити си ми се нарочито допала.
А онда, схвативши да је прилика пропала да се са њим сретнеш,
док си са мном испијала кафу и плакала…..
некако си успела да се наметнеш.
Ја сам те, заборавивши где сам пошао сасвим
пратио до станице
збијајући се под твој мали кишобран, да се не сквасим.
Ти си, све везе – поподневне и вечерње пропустила
и у мојој соби подстанара свој мали кофер спустила
у Гандијевој број девет,
заспала на неразмештен кревет и заувек постала моја.
СРЕЋКО СИМИЋ


Коментари