Твоја срећа – Зоран Танкосић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
284 пута прочитано

Твоја срећа

 

Сети ме се онда кад пожелиш срећу,

узјахат ко вранца што копитом копа

вијугаве путе зарасле у цвећу,

силином жеље, жаром галопа.

 

У дрхтају тела што ко звезда трепће,

од помамне страсти, пред гашење своје,

узаврелом крвљу, срцем које клепће,

распирујући тмине, и загасле боје.

 

Мимо знања свога, да узлете прели,

вечита сена од спављиве нижи,

у тој капи слаткој, што цепа и дели-

никад био даље, никад био ближи.

 

Јер осећаш додир од којега дрхтиш,

ко најтужнија песма из стегнута грла.

Како ли се пева? Питаш, затим ћутиш,

зар боли и таква, у стиху замрла?

 

Сети ме се тада, ја мноштво жртвовах,

знамења, видика, што у себи носих,

за осмехе твоје, срећу, ја лудовах,

с скитницама лутах, с убогима просих.

 

Све за ради тебе, све за твоје усне,

што биваху даље што их више воле`.

Брах са свога дрва плоде неукусне,

и отрове гутах да жеђи утоле.

 

Беше давно, а можда тек јуче,

ниси знала познати колко срећна беше,

и данашња радост није, нешто вуче,

остављени трагови никад неумреше.

 

И откуд цвећа тамо где се гробље пружи,

откуд мости онде где ватра избриса,

ту мисао љубави , сред набреклих груди,

шћућурену тугу испод свих кулиса.

 

Сетићеш се мене због тог знања јасног,

ал` чежњивој сили име нећеш дати,

док одзвања дуго ехо часа касног-

срећа може бити само кад се пати.

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50729

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.