У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ
Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…
Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…
И нека,нека си, ако…!
Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…
(с) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари