ГЛАД ЗА НЕБОМ
Непрестана глад за небом
Наводи ме на помисао
Да ходим и спавам под њим
Постанем скитница
Која лута и при томе
Држи се за његове скуте
Или дуге капуте несанице
Испосник кроз степу или пустињу
Што заборавља име града
Одакле је пошао…
Па промрзао или прежеднео
Упија светлости нити
До сржи своје бити…
Чудиш се пустолову у мени
Као немани која сатире
А ја бих руку у ватру дала
За само две страствене партије
Преферанса на бојном пољу
Попут неког “пустахије“
Па макар на крсту разапели ме
Због љубави што ме раздире!
Кривиш ме без имало опреза
Јер се не бојим кише, ни грома,
и с’ ветром разносим магловита јутра
по трњу газим несвесна бола…
А ја ти опраштам и разумем
Све твоје сумње јасно стоје
Све твоје речи разум буде
Ал’ ово “лудило“ моје је боје!
(с) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари