Последња ноћ- Зоран Танкосић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
340 пута прочитано

Последња ноћ

 

Остарела ноћ са позорја бежи,

завесе се дижу, прве ране зраке,

падају по нама, ко да светлост снежи,

на часовник живи, на сказаљне краке.

 

Време ради против двоје

људи,  што су бдили у улози ватри.

Расипали уздахе, у ритам , у зноје,

под окриљем таме, усред њених шатри.

 

А сада су странци, испијене сене,

што ћутке, у прозору, слуте краје једне

неизбежне судбине, која тихо крене

у срцима празним, да потпуно бледне.

 

Неће више никад бити таквих часа,

заувек је ноћ остала на гробу,

у погледу ока, у храпњу гласа,

у сурово свитање, што обузе собу.

 

Никад више…, у плету од тела,

у слављењу тупе, ослепљене мами,

у распуклој ноћи, у дизању дела,

љубави и чежње што бује у тами.

 

Расколник је светло, путеви се виде,

хладноћа нагло ровари кроз среће,

открива јасно, све скривене стиде,

сумрак више никад дочекати неће…

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50805

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.