Последња ноћ
Остарела ноћ са позорја бежи,
завесе се дижу, прве ране зраке,
падају по нама, ко да светлост снежи,
на часовник живи, на сказаљне краке.
Време ради против двоје
људи, што су бдили у улози ватри.
Расипали уздахе, у ритам , у зноје,
под окриљем таме, усред њених шатри.
А сада су странци, испијене сене,
што ћутке, у прозору, слуте краје једне
неизбежне судбине, која тихо крене
у срцима празним, да потпуно бледне.
Неће више никад бити таквих часа,
заувек је ноћ остала на гробу,
у погледу ока, у храпњу гласа,
у сурово свитање, што обузе собу.
Никад више…, у плету од тела,
у слављењу тупе, ослепљене мами,
у распуклој ноћи, у дизању дела,
љубави и чежње што бује у тами.
Расколник је светло, путеви се виде,
хладноћа нагло ровари кроз среће,
открива јасно, све скривене стиде,
сумрак више никад дочекати неће…
Add to favorites 
Коментари