iščitavanjem prošlih poema posvećenih tebi
osluškujem oživljavanje izumrle sebe:
pokreću se okamenjene kosti
i šumi ponovo otkravljena krv
opet
mogu da zaplačem
osećam
kako mi iz oka izviru bujna jelenska pojila
kao podmlađena košuta podrhtavam
u telu tanani drhut
u prsima sićušan prhutu
to mi se ptice pospale bude u nedrima
između razmaka rebara i redova stihova
izleću iz mojih starih pesama o tebi
ohrabrene podsećanjima
lepršaju novim poetskim perima u starim krilima
pratim ih
u susret Južnoj Zvezdi tebe na severu sebe
polećem
pokrenuta (ne)srećnim pesničkim ludilom
razodevene duše
kliktaj sam tvoga imena u grlu
peteljka srca si mi među zubima
letim
još jednom raskriljena nadom u naše (ne)moguće
raspamećena radošću bez razloga
progonim tugu (ostavljene) u podsvest
i razdevičavam poetsku isposnicu u sebi
uskličnicima
prepričavam te iz juče u sutra
kao novu legendu na stari mit
i nek je netačnost i preuveličavanje
i nek si još samo moje poetsko Slovo o Ljubavi
veliko je
jer piše me u žive…
Add to favorites 
Коментари