ЈА БИХ ДА ДОТАКНЕМ НЕБО
Jа бих да рукама дотакнем небо,
да досегнем до оних најдаљих звезда,
истина у вину допушта ми све то,
љубави таласи за које цео свет не зна…
Рукама обгрлим најлепше висине,
толико страсно да престајем да дишем,
једна дан светлости добијам на поклон,
дан због кога волим и лудујем више…
Све мање пропланке из даљине гледам,
постају бисери што бљеште под Сунцем,
и плашт је на мени неки непознати
ко’ ли ми га даде са толиким срцем?!
Мерак је у мени да сазнам шта тражи,
да ли речи збори мени непознате,
ил’ на дивљем ату јури облацима,
док га трубадури свуд у стопу прате…!?
А горе на небу наизглед свеједно,
за истим чарима устајеш и падаш,
само то што летиш навика постаје,
већа крила ничу што се више надаш!
Ја бих да рукама помилујем траву,
заспим са узглављем од хладног белутка,
истина у вину допушта ми све то…
Да љубим и живим свакога тренутка!
(с) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари