Сан- Зоран Танкосић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
209 пута прочитано

Сан

 

Снове ми походиш млада, сва у пупу,

и руке рашириш ко мирисне лати,

будећ страсти моје и срце у лупу,

које жељно жели ко некоћ да пати.

 

И све што се збило, сагори у часу,

ко да будност никад, неће опет доћи,

тад зачујем име, моје, у твом гласу,

и у робље свести, ја спремам се поћи.

 

Крајолик се мења, свуда зиме мукле,

леденице дуге на дрвећу плоде,

а мени се чини, све сузе пресухле,

као сукрв ране, леде лице воде.

 

Борим се за дашке, ваздух хладан стеже

плућа, срце будно, што одустат не да,

а тело ми немоћно, тражи равнотеже,

у мећави бесмисла макар зрно реда.

 

И пред очи пуца, на хиљаде слика,

све прашина пала, проживљено бује

под ногама твојим, под светлошћу лика

ја сам лака сена, у срцу олује.

 

А чежљивост сипа слапље непијено,

незасите виде замрачише мрази,

сва се грчи душа, моје тело снено

у стварности јаве из санка излази.

 

Већ гледам кроз прозор, свукуд лето влада,

запаре спарине, влати  јутра целе,

а ја оста жељан неког сновног хлада,

снега, зеби, ветра, и  празнине беле.

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51124

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.