НЕ БУДИТЕ МЕНЕ

НЕ БУДИТЕ МЕНЕ

Не будите мене, остав’те ове
чежњиве стреје да још се сладе.
Уснише оно што љубав се зове,
не будите мене, не зов’те у јаде.

Пред уснама медним клецаво стадох,
гледну ме неким васељенским сјајем.
Па уснама својим љубав му дадох,
не будите мене док шетам рајем.

Расплину се радост скрнавној души,
његова рука лице ми мије.
Не смем на јаву, она све руши.
Не будите мене, срце нек спије.

Жељно грлећи сва се препустих,
блажено казах речи топлине.
Па чак и њему тихо изустих
– не буди мене из ове милине.
К.А