КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ
Kад би небо пратило ме,
на тренутак схватило ме,
схватила бих и ја себе,
и стратиште што ме гребе..
На моменат насред поља,
где заносна жита зрију,
учини се да облаци,
опет нову тајну крију…
Ко двориви Атлантиде,
сијају ми издалека,
капије јој отворене,
пружа ми се здела лека…
Осетих рез посред шаке,
за трен збацих бреме туге,
понео ме прах живота
ево њему верне слуге…
Шта сам, ко сам,
дал’ сам талас, или ветар,
тиха река,
пространство што заборавља
где крај је ил’ свитак света?
Дал’ сам срна плаха, нежна,
ил’ лавица сред саване?
Оте ми се уздах дубок,
ето мени тешке ране!
Замириса откос траве,
понесе га хитра река,
низ Мораву до Дунава,
оде с’ њим и моја сета!
Зачудих се омамљена
ко’ путељци што се љубе,
дал’ је небо схватило ме
и дал’ схвата друге људе?!
А оно ми одговори,
кишом коју ведром просу,
низ косу се капи нижу,
бисером ми посу кожу!
Ти си жена, ти си мати,
ти си мост што спаја стране,
ти си благост лековита
блажи душу, видај ране!
(с) Миладиновић Сандра Мајра
Add to favorites 
Коментари