IZ POCETKA…

Iz pocetka,
svasta mi se nesto pocinje iz pocetka.
Sve je staro i izbledelo,
samog se sebe zasitilo.
Duge su posivele,
isprane upornom vladavinom besmisla.
Talasi su zanemeli;
Plime i oseke odgegale su u hibernaciju.
Niceg nema da vrtlozi ustajale strasti.
Pseto je meso gramzivo prozdralo,
ostaje mu samo gola kosta da je u nedogled glodje,
kao sto vreme glodje nase dotrajale duse.
Pustinja,
svuda je oko nas.
A u nama zgariste snova.
Manicno razgrcem natalozenu garez
u potrazi za iskrom nade.
Negde, tek na dnu svekolike prljavstine,
doticem joj umornu zilu.
Napipavam bilo.
Damari su sve tisi.
Ona umire poslednja,
ali kada izdahne, svi nasi uzdasi
i svi nasi krici,
nece je moci vaskrsnuti…