SAN… – Daliborka Pitulić

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
288 пута прочитано

Zaspala sam sinoć na uobičajen način.
Dve su me sjajne siluete čekale na ulazu u san.
Bez ikakvog obraćanja, uzele su me za ruke i sprovele kroz nešto nalik
zagasitoj želatinastoj membrani.
Najednom, obrela sam se potpuno sama, nasred nekog pustog groblja.
Hladnoća i muk.
Suvereno je vladala sablasna tama.
Miris tamjana dopirao je iz pravca ka kome sam stajala usmerena.
Uzvišena aroma ove svete relikvije mamila me ka njenom izvoru…
Koračala sam, grčevito oprezno.
Nemirna svetlost nekakva nazirala se kroz dimni povez tamjana i magle…
Ubrzo, začuo se i prvi zvuk…
Bio je to odjek posmrtnog pojanja sveštenika,
čije mi obličje postajaše sve jasnije kako ubrzavah hod…

Idem pravo napred…
Provlačim se kroz neme grobove nepoznatih.
Okrutno me grebu hladne ivice mermernih ploca.
Strah mi srce sve brže proždire, ali moram napred.
Želim da vidim, da znam koga tako gorko oplakuju narikače.
Kome to prinose sveće i u raku sipaju latice krvavo crvenih ruža…?

„Ko je to?!“, povikah nestrpljivo.
Silna se svetina razgrnu, omogućivši mi prilaz grobu…

Dah se zaledio.

Srce je zanemelo.
Mora biti da me je neko gurao, jer nisam bila kadra mrdnuti se…

Poslednji korak doveo me je na samu ivicu ponora.
Zjapeća tama posmrtne kolevke privuče me silovito u svoj zagrljaj.

Padala sam…duboko…dublje…
Ili sam lebdela…ne znam…

Svetlosno biće, stajalo je ravno ispred mene.
Pokretima svojih tvorevina, nalik rukama, stalo je iz moje utrobe
da izvlači poput katrana crne pramenove….
Tamna stvar je urlala.
Pred očima proletale su mi scene…videla sam suze, krv.
Čula sam krike…parali su me jauci.
Osećala sam žeđ, glad, hladnoću…njegove usne, bivšu ljubav, sve srusene snove…

Sve je iz moje utrobe naprosto izvučeno.
Puštena sam naglo u slobodan pad.
Osećala sam ubrzanje, kako postaje sve veće.
Znala sam da moje izmoždeno telo čeka sigurna smrt
od siline takvog udara o tle.
Prepustila sam se onome što sam očekivala,
od čega pobeći nisam mogla…
Prepustila sam se smrti…

Duboki udisaj prenuo me je iz sna.
Širom otvorenih očiju, zurila sam u zrake jutarnjeg Sunca,
što su kroz prozor pravu u lice mi sijali…
Kao i svakog jutra…
Samo, ovo jutro nije bilo nalik niti jednom prethodnom.

Ovog jutra kao da sam se ponovo rodila.
Sve danas kao novim očima gledala sam…

Gospode,
koga li su to sinoć tamo sahranili…?

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/52991

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.