Pesme nedelje septembra 2016 bira – Lepa Simić

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО – Драгојло Јовић

Село моје оплакују кише,
Јер у њему нема никог више,
Само неки нови су чувари,
Миш по земљи, на небу Гаврани.

Гледам поља, трава не кошена,
Воћњацима старим, воћка осушена,
Не чују  се звона од оваца,
По авлији змија, језиком палаца.

А плотови пали на све стране,
Мојој трешњи осушене гране,
Од самоће увенула стара,
Гране су јој станиште Гаврана.

Кућа родна времену пркоси,
Још у себи неку наду носи,
Да ће недра опет бити пуна,
Јер не беше рата, нит сељачка буна.

Да ли беху грешке ил вртешке тешке,
Кад мој сељак реши да нестане пешке,
Да низводно путеви га воде,
Да под туђим небом деца му се роде.

Где се чини да је мекши хлеба,
И где тражиш парче свога неба,
Где га вазда за дођоша зову,
Где му кривњу стално траже нову.

И сва наша поколења нова,
Тамо негде дођоши ће бити,
Залогаји грки и њих ће пратити,
Све им је при руци ал ничега нема,
Док на трешњи Гавран ново гнездо спрема.

© Драгојло Јовић

 

ZIMSKO JUTRO – IVAN GAĆINA 

Utonulo jutro u zimske tonove,
u kućnoj toplini uspomene vriju,
s izgubljenih staza ugoda zove,
preko gorkih rana oči suze liju.

Ognjište podari žarke plamenove,
beskrajni trenuci s bolima biju,
razbuktale strasti zadiru u snove,
pahuljice meke tajne srca kriju.

Na nebu scene nijemoga teatra,
zadivljeno oko snježne čari gleda,
u grudima ljubav peče kao vatra.

Zagrnula mašta samoću od leda,
na ponoru duša ljepotu promatra,
sjećanja uz plamen postaju blijeda.

 

КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА 

SREĆKO SIMIĆ

Када у ковчегу
Замиришу дуње међу кошуљама
И јелек се раскопча
Пошаљи ми просце

Нека на девојачкој капији пушка груне
Нека се закуне
Срце твоје
Да ће заувек бити моје

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када са брега
Замиришу плави снегови
И мраз заледи реку
Ти по мене дођи

Замолићу месец да за облак зађе
Да ме срдити брат не нађе
Док за тебе
Бело грло будем спремала

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када с пролећа
Бехар се простре низ пропланке
када косе расплетем низ груди бујне
са врелих ногу развежем опанке
одведи ме

Нек се не љути отац мој ни моје село
Када напустим мајку и кућни праг
Када на грло моје бело
Твојих усана оставиш траг

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када божурови у житу поцрвене
На зденцу хладном
Док умивам грло и лице
Ти дођи по мене

И нек се не љуте жетеоци и косци
Што крчаг воде моје им руке не носе
У поље божурова дошли су просци
Од зрелог жита да ме испросе

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

 

ZAROBLJENA U VREMENU – NENAD ĐEKIĆ

Krhka i nežna, ranjenog srca,

usnula sama u svome snu.

Budna sanja daleke snove,

da nekoga voli i neko da voli nju.
Ruska princeza,časna i čedna,

misli je stežu kad padnu noći.

Tad slana suza potapa nebo

utkano brižno u njene oči.
Rođena kasno, u pogrešno vreme,

liku je njenom mesto u knjizi,

koju je nekad pisao Tolstoj

ljubavlju slomljen, bedan u krizi.
Zaneta, brižna šeta kraj reke,

na vodi je oslikan mesec u noći.

sa nadom čita reči iz pisma:

“Čekaj me, ja ću sigurno doći.”

FavoriteLoadingAdd to favorites

247total visits,1visits today

LepaS

Autor: LepaS

docekaj me osmehom...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.